Prvo moramo da ispričamo sve adrenalinske zaplete i skokove u ovoj napetoj priči: sve je počelo sa kišom, nastavilo se manje - više u istom stilu, a tako nekako se i završilo. Od prvog pakovanja opreme pa do njenog raspakivanja, prošlo je iznenađujuće malo vremena.Nije bio potreban neki poseban intelektualni napor da bismo zaključili da krivicu za to snosi naš šofer, koji nas je po krivinama vozio tako, kao da mu život od toga zavisi. Ali kao što je rekao Tomi: "To je njemu sve ravno." Pred tonskom probom su se naša dva člana  u Saloon-u upoznala s malom pizzom. Sa tom 'malom' ukusnom pizzom se na kraju najeo veći deo ljudi koji su sedeli za stolom. Prokleta stvar ima u prečniku 55cm (i još malo) i nije baš skromnog sadržaja. Nakon tonske probe nas je put naneo nazad u Saloon, gde nas je (verovali ili ne) čekala večera, dok su napolju prve pridošlice već dobro zagrevali raspoloženi Can Of Bees, za kojima je sledio neobičan nastup dve  plesačice. Svetlo se ugasilo, Tisa je pustila Intro i onda:


B Mashina
Bonsai
Bel Labod
Klinik
T.H.O.R.
Japan
Od Višine se Zvrti
Napalm 3
Baroko
Samo Edini
Pot v X
Rave
Napoj
Postavi se na Mojo Stran
Apokalipsa
Le Mavrica
Platina
Ring
Na Soncu
Vojna Idej

Nakon koncerta je sledilo osveženje u autobusu, pakovanje opreme i opet vratolomno brza vožnja kući, usled koje smo dobili još par zanimljivih anegdota, koje su možda ipak više primerene za neku drugu priliku.

Drage korošice i korošci! Skidamo kapu svima vama, koji ste dva sata skakali na kiši. Već drugi put ste došli da nas gledate po tako lošem vremenu. Već drugi put ste pokazali da vas ništa ne može zaustaviti. Zato - sledeći put NEĆEMO doći 31. u mesecu nego 13.!

Do tad - hvala vam i vidimo se! Bili ste neverovatni!

Naš Studio 13 dočekao nas je u ranom jutarnjem suncu i pre nego što je shvatio šta mu se dogodilo, potpuno smo ga ispraznili i svu opremu spakovali u autobus. Obavezno (skoro već ritualno) čekanje određenih aktera, koji svaki put iznova traže sve kreativnije razloge za kašnjenje, je na kraju imalo za rezultat samo dobru volju tako da smo konačno krenuli u Zeleni Gaj. Do tog dana smo bili ubeđeni da zombiji ustvari postoje samo u stripovima, knjigama, filmovima i serijama, ali smo tik pred dolazak morali da priznamo svoju grešku. Inače je bio jedini primer, a još je imao i sreće da u blizini nije bilo Michonne. Raspakovali smo opremu, "osvežili" se i napravili tonsku probu. Specifičnost prostora je našoj Tisi zadala nekoliko poteškoća koje je uspešno prebrodila. Na putu za večeru, primarni cilj nije bila hrana nego fudbal. Imaju televiziju? Možemo gledati? Ako i imaju televiziju - da li imaju prave kanale? Treba li ih kupati? Ne, nisu imali televiziju, ali su se kod Lisjaka skoro pokidali kako bi nam ispunili želju. Cela porodica se udružila, služila nas od napred i od nazad, razvlačila kablove, premeštala klupe, sve dok - ta - daaa. Napravili su nam pravi godišnji bioskop sa projektorom, koji je utakmicu prenosio više u stop - motion tehnici (reklame su naravno bile bez smetnji). Ali to još nije bilo sve; odlično vino i jelo na roštilju i ostali kulinarska dostignuća su sve nas pošteno prikovali za sto. O ljubaznosti domaćina uopšte ne treba ni govoriti. U međuvremenu, dok je Bajerno doslovno ubijao Barselonu (koja si je takođe sama pomagala), su minute letele i ubrzo smo se vratili nazad do scene. Odmah po stupanju na binu smo znali da se nakon toliko dugo vremena nismo vratili za džabe. Energija publike je, doslovno, naelektrisala binu, a mi smo vam je vraćali sa još većom moći. Preživeti 1. maj radno nam je bilo pravo zadovoljstvo. Obećanje važi: vraćamo se pre nego što opet prođe 10 godina. Hvala vam!

13. septembra će biti tačno 10 godina od našeg koncerta na Plečnikovom stadionu na Bežigradu, kada smo sa simfonijskim orkestrom RTV Slovenije i 70 igrača nastupili pred više od 30.000 ljudi.

Povodom te godišnjice ponovo ćemo udružiti moći sa simfoniskim orkestrom RTV Slovenije i 17. juna napraviti koncert u Galusovoj dvorani Cankarevog doma i tako obeležiti 10 godina od tog, za nas prelomnog, muzičkog događaja.

Karte je već moguće kupiti na blagajni Cankarevog doma i preko interneta na strani www.mojekarte.si.

VIDIMO SE!
Siddz

Kada smo stigli, Zagreb se već tuširao preranom aprilskom kišom, pa smo zato, odmah nakon užine, koju smo napravili u autobusu, skočili u klub KSET, gde nam je prijatno osoblje prišlo u pomoć oko istovara i ostalih tehnikalija.

Atmosfera je ovog dana bila malo drugačija nego obično. Na poslednjem koncertu turneje je cela ekipa svaki put u nekom posebnom mentalnom stanju: simbioza radosti nad činjenicama, da se vraćamo kući i želja za tim da bi mogli opet putovati još toliko. Istovremeno ceo dan miriše na nezaboravno, energijom nabijeno veče, u koje moramo uložiti svoj maksimum. To smo uradili s najvećom radošću u poslednjih deset dana, zajedno sa marljivim Dušijem i Darjanom, koji su pored mišića i strpljenja u ovu turneju uložili sve svoje zalihe dobre volje; sa Evom koja je svoj povratak kući zaradila sa više nego solidnom prodajom naše robe; sa Tisom koja je sve uspešno prebrodila, od vrhunskog ozvučenja do situacija kada je poželela da sama bude zvučnik, sa Vidom koji je automatski u još otežanoj tehničkoj atmosferi odlično osvetlio prostor (ako ne sa svetlima onda sa svojim odličnim humorom); sa Andražem koji se opet odlično pokazao kao koordinator puta, ponekad i kao katalizator za poneki usamljeni primerak implicitno načetog živca u ekipi, osiguravajući još bolje unutrašnje funkcionisanje. Na kraju nas je, uprkos svim rupama na putevima, naš vozač Kristijan uporno, mirno i ljubazno vozio nekoliko hiljada kilometara od jednog mesta do drugog. Sva događanja je naravno verno pratila i naša cenjena menadžment ekipa, od Melinde, Sašota i Satch-a, do Andraža, koji su se zajedno sa našim lepšim polovinama dovezli u Zagreb na apsolutno nezaboravno veče.

Nabijen i pun klub je tokom koncerta pucao po šavovima, naravno od sve izuzetno pozitivne energije i ushićenja, koja je dolazila od vas ka nama, neposredno na binu. Napolju je stalno neznatno padala kiša. Hvala, dragi Zagrepčani, da ste nas tako verno i toplo podržali!

Put do Ljubljane je bio pun oživljavanja uspomena na poslednjih deset dana, i očekivanja od useljenja u naš nov, predivan rock'n'roll dom. Sada nam ne fali skoro ništa drugo osim lepog dočeka proleća.