Kako za Pokal Vitranc, tako i za nas, bilo je to prvo udruživanje muzike i sporta. Već kod razgovora i priprema za koncert znali smo da će to biti nešto posebno. Nešto posebno za sport, samo skijanje i Pokal Vitranc, nešto posebno za muziku, za Siddhartu i nešto posebno za sve ljude, fanove i ne fanove, koji su bili na tom koncertu. Počelo pa je...

U Kranjsku Goru stigli smo u noći petak na subotu, mraz je uveliko dostigao svoj vrhunac i zato smo požurili u svoje hotelske sobe, gde nas je odobrovoljio već prvi pogled kroz prozor . Pred nama je bilo skijalište i pod njim osvetljena bina. Na brzinu smo još pogledali sobu za pripremu pred koncert gde smo preneli i svu opremu i uputili se u krevet.

Idući dan došlo je do kašnjenja rasporeda, tako da smo u miru odgledali i drugu vožnju veleslaloma, ali samo na televiziji. Nakon gledanja obavili smo tonsku probu i već nestrpljivo čekali 17:30 kada je počeo koncert.

Pod binom se na –10oC skupilo više od 7000 ljudi. U 1:15 minutnom koncertu smo i mi i posetioci pevanem i skakanem grejali tela sve do poslednje pesme, kada smo nagrađeni bučnim aplauzom. Pogled sa bine je tada bio zaista fantastičan.

Osećaj sviranja na otvorenom, usred zime na niskim temperaturama, pred tako brojnom publikom je neverovatan. Videlo se da ljudima, pored takmičenja, nedostaje još nešto. I to je zabava, za koju smo se i mi pobrinuli. Nadamo se da će se to ponoviti.

P.S.: I sledeći dan smo gledali skijanje i navijali za naše skijaše. Bilo je uzbudljivije, ipak smo bili tamo uživo pod strminom u ciljnoj areni.