Naš Studio 13 dočekao nas je u ranom jutarnjem suncu i pre nego što je shvatio šta mu se dogodilo, potpuno smo ga ispraznili i svu opremu spakovali u autobus. Obavezno (skoro već ritualno) čekanje određenih aktera, koji svaki put iznova traže sve kreativnije razloge za kašnjenje, je na kraju imalo za rezultat samo dobru volju tako da smo konačno krenuli u Zeleni Gaj. Do tog dana smo bili ubeđeni da zombiji ustvari postoje samo u stripovima, knjigama, filmovima i serijama, ali smo tik pred dolazak morali da priznamo svoju grešku. Inače je bio jedini primer, a još je imao i sreće da u blizini nije bilo Michonne. Raspakovali smo opremu, "osvežili" se i napravili tonsku probu. Specifičnost prostora je našoj Tisi zadala nekoliko poteškoća koje je uspešno prebrodila. Na putu za večeru, primarni cilj nije bila hrana nego fudbal. Imaju televiziju? Možemo gledati? Ako i imaju televiziju - da li imaju prave kanale? Treba li ih kupati? Ne, nisu imali televiziju, ali su se kod Lisjaka skoro pokidali kako bi nam ispunili želju. Cela porodica se udružila, služila nas od napred i od nazad, razvlačila kablove, premeštala klupe, sve dok - ta - daaa. Napravili su nam pravi godišnji bioskop sa projektorom, koji je utakmicu prenosio više u stop - motion tehnici (reklame su naravno bile bez smetnji). Ali to još nije bilo sve; odlično vino i jelo na roštilju i ostali kulinarska dostignuća su sve nas pošteno prikovali za sto. O ljubaznosti domaćina uopšte ne treba ni govoriti. U međuvremenu, dok je Bajerno doslovno ubijao Barselonu (koja si je takođe sama pomagala), su minute letele i ubrzo smo se vratili nazad do scene. Odmah po stupanju na binu smo znali da se nakon toliko dugo vremena nismo vratili za džabe. Energija publike je, doslovno, naelektrisala binu, a mi smo vam je vraćali sa još većom moći. Preživeti 1. maj radno nam je bilo pravo zadovoljstvo. Obećanje važi: vraćamo se pre nego što opet prođe 10 godina. Hvala vam!